Upao sam u zamku,
Večitog vraćanja istom.
Još jednom, moja karakterna crta,
Ima kružnu putanju.
Bezizlazno, ona nemoguće pretvara u,
Totalitarni sistem vrednosti,
Koji guši revoluciju nad samim sobom.

Idealni svet ima sekundarne kvalitete,
A objekat divljenja nije ništa drugo,
Nego moja intezivna sposobnost samoobmane.
U nedostatku primarnih kvaliteta tog sveta,
Iluzija počinje da bledi,
A laž ostaje kao jedino iskustvo.

Oblikovale su me uspomene koje se nisu desile,
A osećanje koje mi ni jednog trenutka nije pripadalo,
Stvorila je moja psihotična,
Previše moćna uobrazilja.
Karakterna crta kružne putanje, bez početka i kraja,
Ponovo me smešta u neodređenu tačku iz koje sam krenuo.

 

Filip Čolić

Velika je razlika,
Kada odlučno ne uradim ništa,
Nego kada majeutički,
Dolazim do ništa.

Jedno znači kontrola,
Koja čini da uživam u odluci,
A drugo da nekontrolisano,
Idem protiv sebe.

Ne znam da li si sama,
Ali sve je relativno,
Čak i ako se budiš sa nekim,
Iz moje perspektive jedini smo na svetu.

I odlučio sam da ne uradim ništa,
Jer iz moje tačke gledišta,
Rađa se nešto što liči na realnost,
Sa kojom dugo nisam imao dodira.

 

Filip Čolić

Od Levanta dignutog u vazduh,
Ostao je samo pesak pomešan sa kiseonikom.
Pronađi ljude na istoku koji i dalje dišu,
I pogledaj sa kolikom predanošću to čine.
Pored peska tamo se udiše opijum,
Jer je sloboda ipak dostižna kao halucinacija.

Želeo sam negde daleko da pronađem mir,
A otišao u grad u kom ga je tako lako izgubiti.
Nisam slutio da ranjeni zidovi Bejruta,
Daju život fantazijama koje nosiš sa sobom.
Ulice i sumnjičava lica obasjava prigušen mesec,
I otvara prvo poglavlje tvoje najluđe uobrazilje.

Bejrut ti nesebično pruža ruke,
Hezbolaha, Mosada, ISIL-a, vojske i mirovnih snaga.
Kandže koje vire iz svake paranoje koju osećaš,
Od kojih bežiš u zagrljaj romantičnog istoka.
Tamo pronalaziš sve o čemu sanjaš, (jer istok i jeste tvoja uobrazilja)
Nju, rođenu u Kairu, švedskog protestanta.

Skandinavsko plavi dredovi i pocepana trenerka,
Govorili su o sličnim namerama našeg dolaska u Bejrut.
Molitve koje su odzvanjale sa svetilišta širom grada,
Mi smo nadjačavali dozivanjem konobara.
U jednoj večeri, moj plan da pronađem mir,
Doživeo je sudbinu Mosula.

Fasade ukrašene arabeskama i rupama od metaka,
Činile su da se naše fantazije razbuktaju.
Ulazili smo u napuštene kuće i konflikte sa lokalcima,
A jutra dočekivali na obali,
Govoreći o razlozima zbog kojih tražimo mir,
Ustima punim zataara.

Nismo se više osećali sami, nebezbedni,
Ma koliko nas Bliski istok terao da se tako osećamo.
Nije nam bio potrebam mir,
Ma koliko nas zapad ubeđivao jeste.
Naučili smo da nisu bitni ni,
Beograd, Stokholm, Bejrut…

 

Filip Čolić
Bejrut 2019.

Zbog praznine koju nikada neće nadomestiti,
Crno je boja koja privlači svetlost.
Zato mnogi izbegavaju da nose crno,
Tokom sunčanih dana.
Ja ne.

Kada se nađe sa jedne strane,
Crno reflektuje odraz sa druge strane stakla,
Na kom je trebao biti zalepljen,
Reklamni materijal.
Recimo banke.

U prevozu 41,
Poslužio sam joj kao refleksija,
Iza jednog od tih stakala,
Na kom je jasno mogla da se vidi.
Spustila je telefon.

Pogledala se prvo u oči,
Sa uobraženom sposobnošću,
Da ignoriše sve oko sebe.
U tom trenutku bila je sama.
Ogledala se.

Pokretom glave,
Još jednom je priznala sebi,
Zaljubljenost u svoj tanak vrat.
Mamio je,
I na kraju ga je dotakla.

Iz profila je sve bilo savršeno,
Mislila je,
Možda samo ako bi kosu vezala u rep.
Učinila je to,
I ubrzo shvatila da je uradila pravu stvar.

Pažljivo je proučavala svoje lice,
Oštre vilične kosti,
Krupne oči,
A ustima izazivala poljubac svog odraza.
U glavi ga je proživela.

I ona je bila u crnom,
Na staklu na kom je trebao da stoji oglas banke,
Reflektovao se moj lik.
Primetio sam nekoliko detalja u svom odrazu,
I odmah spustio čuperak.

Primetila je.
Kada je silazila,
Nekim nedefinisanim gestom smo se oprostili.
U tom trenutku znali smo nešto jedno o drugom.
Možda i previše.

 

Filip Čolić

Nisi devojka koju je lako opisati,
Naprotiv,
Deo si mnogo različitih svetova,
Svaki bolji, vrliji od drugog.

U jednom,
Upravo se jako bitne stvari rešavaju,
Na tvojoj strani,
Lokalnog ženskog magazina.

U drugom, nesrazmerna visokim plafonima,
I prostramin salama,
Radost pronalaziš u trenutku,
Kada svu njhovu prostornost svodiš na detalj.

Ti znaš da budeš onaj glas šššššššššš,
Kada publiku koja se u Kinoteku,
Sakrila od kiše,
Napusti koncentracija.

Jednom si mi rekla da ličiš na žu-žu,
Na male pogačice,
Koje će uvek ostati takve,
Ma koliko mislili da su odjednom porasle.

Postoje i svetovi koji su samo tvoji,
U koje si sakrila suknje boje jeseni,
Uspemenu na žutog psa,
Pesak među prstima noge.

Ti si ona koja ima osećaj za moju Vojvodinu,
Koja oživljava uspomene ravnice,
Ti si deo slatkog iracionalnog luksuza,
Kom sam uvek bio sklon.

 

Filip Čolić

Godine nisu uzele vreme,
Već sposobnost da se nosim sa njim.
Zahvaljujući njima sada mogu da gledam u nazad,
Sa lažnim prezirom, mislim da sam bolji od sebe.
Bolji od prošlosti na koju nisam mogao da utičem,
U kojoj i dalje živi veliki deo mene.
Već odavno budućnost nije želja nego strah,
Kojoj težim dok mi podrhtava celo telo.
Razlikujem se od oblaka koji me nadleću,
Dok skromno dele kratke sunčane intervale.
Bezuspešno se trudim da oživim emocije koje mi nedostaju,
Bezuspešno, jer za njih treba ostati isti.
Ipak, nisam postao bezosećajan,
Pored straha osećam i vrlo realno prisustvo Ništa.
Hranim se monotonom energijom te emocije,
Koja je inspirisala filozofiju koju sam nekada voleo.
Ne mogu tačno da se setim svih naslova knjiga,
Ali mogu svaku da potvrdim u praksi.
Oni koji su me znali brzo su me zaboravili,
Sada znaju ono što je sada – i oni su se promenili.
Nekada mislim da ta promena mora da dođe,
Kao imunitet na bes.
Protivotrov svemu čemu želim da se vratim,
Jer nisam mogao da ućutkam očekivanja.
Šta nosi novi dan, potpuno je izvesno,
A to je nešto što ranije nisam mogao da pretpostavim.

 

Filip Čolić