Upao sam u zamku,
Večitog vraćanja istom.
Još jednom, moja karakterna crta,
Ima kružnu putanju.
Bezizlazno, ona nemoguće pretvara u,
Totalitarni sistem vrednosti,
Koji guši revoluciju nad samim sobom.

Idealni svet ima sekundarne kvalitete,
A objekat divljenja nije ništa drugo,
Nego moja intezivna sposobnost samoobmane.
U nedostatku primarnih kvaliteta tog sveta,
Iluzija počinje da bledi,
A laž ostaje kao jedino iskustvo.

Oblikovale su me uspomene koje se nisu desile,
A osećanje koje mi ni jednog trenutka nije pripadalo,
Stvorila je moja psihotična,
Previše moćna uobrazilja.
Karakterna crta kružne putanje, bez početka i kraja,
Ponovo me smešta u neodređenu tačku iz koje sam krenuo.

 

Filip Čolić

Advertisements

Velika je razlika,
Kada odlučno ne uradim ništa,
Nego kada majeutički,
Dolazim do ništa.

Jedno znači kontrola,
Koja čini da uživam u odluci,
A drugo da nekontrolisano,
Idem protiv sebe.

Ne znam da li si sama,
Ali sve je relativno,
Čak i ako se budiš sa nekim,
Iz moje perspektive jedini smo na svetu.

I odlučio sam da ne uradim ništa,
Jer iz moje tačke gledišta,
Rađa se nešto što liči na realnost,
Sa kojom dugo nisam imao dodira.

 

Filip Čolić

Od Levanta dignutog u vazduh,
Ostao je samo pesak pomešan sa kiseonikom.
Pronađi ljude na istoku koji i dalje dišu,
I pogledaj sa kolikom predanošću to čine.
Pored peska tamo se udiše opijum,
Jer je sloboda ipak dostižna kao halucinacija.

Želeo sam negde daleko da pronađem mir,
A otišao u grad u kom ga je tako lako izgubiti.
Nisam slutio da ranjeni zidovi Bejruta,
Daju život fantazijama koje nosiš sa sobom.
Ulice i sumnjičava lica obasjava prigušen mesec,
I otvara prvo poglavlje tvoje najluđe uobrazilje.

Bejrut ti nesebično pruža ruke,
Hezbolaha, Mosada, ISIL-a, vojske i mirovnih snaga.
Kandže koje vire iz svake paranoje koju osećaš,
Od kojih bežiš u zagrljaj romantičnog istoka.
Tamo pronalaziš sve o čemu sanjaš, (jer istok i jeste tvoja uobrazilja)
Nju, rođenu u Kairu, švedskog protestanta.

Skandinavsko plavi dredovi i pocepana trenerka,
Govorili su o sličnim namerama našeg dolaska u Bejrut.
Molitve koje su odzvanjale sa svetilišta širom grada,
Mi smo nadjačavali dozivanjem konobara.
U jednoj večeri, moj plan da pronađem mir,
Doživeo je sudbinu Mosula.

Fasade ukrašene arabeskama i rupama od metaka,
Činile su da se naše fantazije razbuktaju.
Ulazili smo u napuštene kuće i konflikte sa lokalcima,
A jutra dočekivali na obali,
Govoreći o razlozima zbog kojih tražimo mir,
Ustima punim zataara.

Nismo se više osećali sami, nebezbedni,
Ma koliko nas Bliski istok terao da se tako osećamo.
Nije nam bio potrebam mir,
Ma koliko nas zapad ubeđivao jeste.
Naučili smo da nisu bitni ni,
Beograd, Stokholm, Bejrut…

 

Filip Čolić
Bejrut 2019.

Zbog praznine koju nikada neće nadomestiti,
Crno je boja koja privlači svetlost.
Zato mnogi izbegavaju da nose crno,
Tokom sunčanih dana.
Ja ne.

Kada se nađe sa jedne strane,
Crno reflektuje odraz sa druge strane stakla,
Na kom je trebao biti zalepljen,
Reklamni materijal.
Recimo banke.

U prevozu 41,
Poslužio sam joj kao refleksija,
Iza jednog od tih stakala,
Na kom je jasno mogla da se vidi.
Spustila je telefon.

Pogledala se prvo u oči,
Sa uobraženom sposobnošću,
Da ignoriše sve oko sebe.
U tom trenutku bila je sama.
Ogledala se.

Pokretom glave,
Još jednom je priznala sebi,
Zaljubljenost u svoj tanak vrat.
Mamio je,
I na kraju ga je dotakla.

Iz profila je sve bilo savršeno,
Mislila je,
Možda samo ako bi kosu vezala u rep.
Učinila je to,
I ubrzo shvatila da je uradila pravu stvar.

Pažljivo je proučavala svoje lice,
Oštre vilične kosti,
Krupne oči,
A ustima izazivala poljubac svog odraza.
U glavi ga je proživela.

I ona je bila u crnom,
Na staklu na kom je trebao da stoji oglas banke,
Reflektovao se moj lik.
Primetio sam nekoliko detalja u svom odrazu,
I odmah spustio čuperak.

Primetila je.
Kada je silazila,
Nekim nedefinisanim gestom smo se oprostili.
U tom trenutku znali smo nešto jedno o drugom.
Možda i previše.

 

Filip Čolić