Beograd 2019.

Advertisements

Zbog praznine koju nikada neće nadomestiti,
Crno je boja koja privlači svetlost.
Zato mnogi izbegavaju da nose crno,
Tokom sunčanih dana.
Ja ne.

Kada se nađe sa jedne strane,
Crno reflektuje odraz sa druge strane stakla,
Na kom je trebao biti zalepljen,
Reklamni materijal.
Recimo banke.

U prevozu 41,
Poslužio sam joj kao refleksija,
Iza jednog od tih stakala,
Na kom je jasno mogla da se vidi.
Spustila je telefon.

Pogledala se prvo u oči,
Sa uobraženom sposobnošću,
Da ignoriše sve oko sebe.
U tom trenutku bila je sama.
Ogledala se.

Pokretom glave,
Još jednom je priznala sebi,
Zaljubljenost u svoj tanak vrat.
Mamio je,
I na kraju ga je dotakla.

Iz profila je sve bilo savršeno,
Mislila je,
Možda samo ako bi kosu vezala u rep.
Učinila je to,
I ubrzo shvatila da je uradila pravu stvar.

Pažljivo je proučavala svoje lice,
Oštre vilične kosti,
Krupne oči,
A ustima izazivala poljubac svog odraza.
U glavi ga je proživela.

I ona je bila u crnom,
Na staklu na kom je trebao da stoji oglas banke,
Reflektovao se moj lik.
Primetio sam nekoliko detalja u svom odrazu,
I odmah spustio čuperak.

Primetila je.
Kada je silazila,
Nekim nedefinisanim gestom smo se oprostili.
U tom trenutku znali smo nešto jedno o drugom.
Možda i previše.

 

Filip Čolić

Nisi devojka koju je lako opisati,
Naprotiv,
Deo si mnogo različitih svetova,
Svaki bolji, vrliji od drugog.

U jednom,
Upravo se jako bitne stvari rešavaju,
Na tvojoj strani,
Lokalnog ženskog magazina.

U drugom, nesrazmerna visokim plafonima,
I prostramin salama,
Radost pronalaziš u trenutku,
Kada svu njhovu prostornost svodiš na detalj.

Ti znaš da budeš onaj glas šššššššššš,
Kada publiku koja se u Kinoteku,
Sakrila od kiše,
Napusti koncentracija.

Jednom si mi rekla da ličiš na žu-žu,
Na male pogačice,
Koje će uvek ostati takve,
Ma koliko mislili da su odjednom porasle.

Postoje i svetovi koji su samo tvoji,
U koje si sakrila suknje boje jeseni,
Uspemenu na žutog psa,
Pesak među prstima noge.

Ti si ona koja ima osećaj za moju Vojvodinu,
Koja oživljava uspomene ravnice,
Ti si deo slatkog iracionalnog luksuza,
Kom sam uvek bio sklon.

 

Filip Čolić

Godine nisu uzele vreme,
Već sposobnost da se nosim sa njim.
Zahvaljujući njima sada mogu da gledam u nazad,
Sa lažnim prezirom, mislim da sam bolji od sebe.
Bolji od prošlosti na koju nisam mogao da utičem,
U kojoj i dalje živi veliki deo mene.
Već odavno budućnost nije želja nego strah,
Kojoj težim dok mi podrhtava celo telo.
Razlikujem se od oblaka koji me nadleću,
Dok skromno dele kratke sunčane intervale.
Bezuspešno se trudim da oživim emocije koje mi nedostaju,
Bezuspešno, jer za njih treba ostati isti.
Ipak, nisam postao bezosećajan,
Pored straha osećam i vrlo realno prisustvo Ništa.
Hranim se monotonom energijom te emocije,
Koja je inspirisala filozofiju koju sam nekada voleo.
Ne mogu tačno da se setim svih naslova knjiga,
Ali mogu svaku da potvrdim u praksi.
Oni koji su me znali brzo su me zaboravili,
Sada znaju ono što je sada – i oni su se promenili.
Nekada mislim da ta promena mora da dođe,
Kao imunitet na bes.
Protivotrov svemu čemu želim da se vratim,
Jer nisam mogao da ućutkam očekivanja.
Šta nosi novi dan, potpuno je izvesno,
A to je nešto što ranije nisam mogao da pretpostavim.

 

 

Filip Čolić

Kada zažmuriš svet i dalje postoji,
Samo više nije onakav,
Kakvog si ga poslednji put videla.

Drvo u šumi padne i kada ga ne vidis,
Sámo,
I više nikad ne izraste.

Glečeri su bili i nestali,
Kada je tome došao čas,
Nisu dugovali ništa tvom opažaju.

A sinovi, očevi i braća,
Ginuli su na obe strane,
Ne čekajući da otvoriš oči.

Kada zažmuriš,
Stavi i ruke na uši,
Pored kojih će vetar svejedno da fijuče.

Govornici će nastaviti da šire nemir,
Nad ushićenom masom,
Za koju nikada nisi imala sluha.

A oružje će da zvecka,
Pod dirigentskom palicom,
Čula ih ti ili ne.

Udahni duboko i zadrži dah,
Dugo, dugo,
Jer jutra više nemaju miris naše kože.

Jutra mirišu na opijum,
A moć je jedina želja sa kojom se čovek budi –
Koliko ćeš dugo moći da zadržiš dah?

Pogledaj, svet je u haosu kada si sama,
Oslušni, buka krije tišinu kada si sama,
Budućnost ne miriše na dobro, kada si sama.

 

 

Filip Čolić

PRVI ČIN

(Koliba u dubini šume duboko u paklu, Lucifer sedi za stolom u polumračnoj prostoriji, pije vino.)

Lucifer (obraća se publici): Hladne noći u smrti što se rode,
Sve one s’ dušom u pakao hode.
U svet u kome patnja je suština,
Stvoren iz uma koji zovete svetom vrlina.
Tu dolaze sad prezreni ljudi,
Čiji duh, po prirodi, slobodi žudi.
Ako si sklon, lepotama života mnogim,
Bićeš kažnjen božijim zakonima strogim.
Zapitaš li se onda, čemu uopste život taj,
Ako je nagrada taj konzervativni raj.
Zakonom vodjen i radikalan do te mere,
Da dušu zatvara u logikom ogrničene sfere.
Večnost je u raju sabrana sva,
Kažu, u beskonačnosti se ogleda lepota njena ta,
Ali beskonačnost koja slobodu ti ne da,
Za tvoj ushicen duh, koji ljubavi želi da se preda.
O, ta vecnost jeste lepa ali u svojoj slobodi,
Kada dozvoljava u duhu ideja da se rodi,
A ne zakonima večno da se vodi.
Protiv tih zakona ustadosmo mi,
Pali andjeli, nazvani demoni zli.
Poželesmo božije zakone da potučemo,
Slobodu iz okova raja da izvučemo.
Ozakonjeni svet je morao pasti,
Šta je gola istina ako nema strasti?
Istina, koja u svojoj težini,
Ograničava slobodu u samoj sadržini.
Znati šta će biti u prilici ma kojoj,
Strogo se protivi skeptičkoj prirodi mojoj.

Mefisto ulazi u prostoriju.

Lucifer: Bole li te rane, veličanstveni druže?

Mefisto: Najmudriji gospodaru. (Primecuje Lucifera)

Lucifer: Večna je rana ta, dobro znaj,
Bol koji osećaš, da zauvek pamtiš raj.

Mefisto seda za sto sa Luciferom koji mu toči vino u čašu.

Mefisto: Mislim na raj, svakoga dana,
Na lepa bela krila što ih zameni rana.
Bela krila kojima htedoh da poletim,
Slobodu izbora u srcu da osetim.
I da moram, opet bih sa Vama,
Pao u dubinu sveta jednoličnih tama.

Lucifer: Prvi u ratu stao uz mene ti si,
Mač i štit, do kraja, ispuštao nisi.
I sada si uz mene,
Dok tužno nosimo ovo večno breme.
Dok ovde si, u paklu, zarobljen i tužan,
Prijatelju, ja Lucifer, zauvek ću ti biti dužan.

Mefisto: Radije bih pakao da me čini tužnim,
Nego u raju ziveo s postupcima nužnim.

Nazdravljaju.
Ćute neko vreme piju u tišiniu.

Lucifer: Prijatelju moj, najdraži Mefistofelese.

Mefisto: Vama na usluzi.

Lucifer: Moje ste stekli večno poverenje,
Zato pred Vama tražim ispovedanje.

Mefisto: Veliku čast time mi pričinite,
Na duši što je to mi poverite.

Lucifer: U dalekom raju, slobodu imali nismo,
Da se za nju borimo i da izgubicemo, sve to znali smo,
Znali smo da pakao postaće naš novi dom,
Ali samo jednom, u snu tom,
Poželeh da sam ponovo u svetu onom istom,
Protiv kojeg ustadosmo sa namerom čistom.

Mefisto: Gospodaru, nisam siguran da Vas razumem,
Vas san jedino vinom objasniti umem.

Lucifer: U srcu je mome jedna tajna ostala skrivena,
Koja padom nikad nije zaboravljena.

Mefisto: Recite mi, predobri moj.

Lucifer: Sećaš li se andjeoskih lica,
Rumenih obraza i mekih usnica.
Tih, prelepih andjelica.

Mefisto se smeška i uzdiše.

Bele se u daljini, u dubini prostranih travnjaka,
Stižu im pisma ljubavnika, zaljubljenih pesnika.
Obasjane zorom, zorom večnog života,
Gledaju se tako očima skromnih pogleda.
Pokretima mirnim, odmerenim,
Kose češljaju jedne drugim.
Budile su u bitku sjaj.

Mefisto: Da im pridjem trebalo mi je malo,
Za đavolska posla još tad se znalo.

Lucifer: U jednoj rajskoj noći, gde se videla zvezda svaka,
Sreo sam lice koje jasno sijaše iz mraka.
Usporenim korakom išao sam ka tom licu,
Sve jasnije razaznajuci lepoticu.
Kad stadoh na pola koraka od nje,
Raširila je krila i njima obuhvatila me.
U tom času kao da sam u zanos pao,
Već sam njen dah na usnama imao.
Pomazivši joj obraz, mekan kao svila,
Bila je već moja i nežno skupila je krila.
Odjednom, postala je tako bliska.
Ljubio sam krasne usne, nežan vrat i čelo,
Prstima milovao čitavo telo.
Zanos nas je nosio do intimnog trena,
Kada su tela već vatrena,
Spojena, u ljubavnom plesu.
Krilima smo se milovali,
Dok smo ljubav vodili.
Rukama smo se čvrsto stegli,
I do jutra zagrljeni ostali.
Vrlo smo bliski postali.
Voleo sam to krasno biće.
Noću smo se tajno sastajali, a od pogleda skrivali danju,
Sve dok mi nije rekla da je u blaženom …

Mefisto: Lucifere, ne reci!

Lucifer: U blaženom stanju Mesfistofelese!
U to vreme počela je pobuna,
Zamilio sam je da brzo postane nečija žena,
Da bi spasila sebe i deteta nerodjena.
Već su nam krila bila spaljena,
Kad sam saznao da sam dobio sina.

Mefisto: Od onoga koga zovu Crnim vitezom,
Sin večera za božijom trpezom.
Da li ovo zna jos bilo ko?

Lucifer: Ne, samo ona, ja i sad ti, hromi Mefisto.

Mefisto saginje glavu kao da se klanja.

Lucifer: Alina, o kako prelepo se zove,
Često navraca u snove moje.
Ali snovi kao da jutra se boje,
Nestanu i sa sobom odnesu njih oboje.

Mefisto: Jutra su ovde guje zle i besne,
Smrt za divne prikaze bestelesne.

Lucifer: Blede prikaze snovi što kroje,
To je sve što imam od porodice svoje.

Tišina, Lucifer pije vino i toči ga Mefistu dok ga ovaj posmatra začuđen

Mefisto: Čeznja koja razdire bez kraja
Dok čitav univerzum vas razdvaja.

Lucifer: Ta patnja, u osnovi je svojoj,
Bezuslovno dodeljena prirodi mojoj.
Da očajavamo, prirodni je red,
Vremenski sled u nedogled.
Za nas je stvoren pandan raja,
Bol i patnja bez mogućeg kraja.

Mefisto gleda zamišljeno u publiku… Lucifer pije vino i sede u tišini neko vreme

Mefisto: Šta ako sreće u paklu može da bude,
I ako se varaju kad drugačije sude?
Šta može božijem zakonu više da škodi,
Nego ljubav u paklu da se rodi?
Da li istinska sreća ovde može da nastane,
Ako se naš gospodar sa sinom i Alinom sastane?

Lucifer: Šta je tačno smislio tvoj lukavi duh,
Ponovi mi još jednom to što upravo čuh.

Mefisto: Šta kada bi Alina, odrekla se rajskih belina,
Da bi u paklu sa Vama srećna bila?
I da li bi i Vas potomak mili,
Sasvim doprineo porodičnoj idili?

Lucifer: Da voli demona što u paklu vrišti,
Dok kida ga bol, a trajanje ga tišti.
A ona prelepa, moja vila od stakla,
Razbila bi se čim bi me dotakla.

Mefisto: Ali ako padne i donese nam spas,
Ona će za uzvrat dobiti Vas.

Lucifer vidno postaje zainteresovaniji za Mefistov plan

Mefisto: Zaljubljena žena voli bez pravila,
I demona pakla u srcu bi sakrila.
Postoji li šansa neka,
Da ona Vas i dalje čeka?

Lucifer: Često mi je Alina govorila,
Da bi svuda sa mnom srećna bila.
Volela nas je humaniozovati,
„Do kraja života ćemo srećni biti“,
Znala je tako govoriti.
Kao da u tom svetu uopste ima kraja,
Moja ljubav, tvrdila je, prevazilazi okvire raja.
Do kraja voleti,
Znaci svo to vreme samo ljubav slaviti.
Do kraja Mefisto, do kraja.
I volela me je do kraja,
Dok nisam postao sam taj kraj.
Opet bi nasa ljubav mogla da izrazi se,
Dok nas neka nova promena ne odnese.
Ili dok dete kova mog,
Ne ustane protiv oca svog.

Mefisto: To može biti naša nova borba sad,
Nagovoriti Alinu, iz čiste ljubavi na pad.
Da prosti mir zameni slobodom,
Tupu izvesnost, nesigurnim ishodom.
A Vi snagu sada iskazite,
U paklu da se ljubav rađa pokažite.
Pokažite nam sada svima,
Da osim bola ovde i sreće ima.
I oni će (pokazuje na publiku) ispod gomile tuge pronaći ljubav u sebi,
O, ko tom osećanju odoleno ne bi.
Ta, vaša ljubav nadjačala bi svet,
Pakao bi dobio sasvim nov epitet.
Pomislite na sve ove žive duše,
Što se ceo zivot u pravilima guše.
Kažu im, celu ćeš večnost u paklu da patiš,
Ako se za života slobode latis.
Ali ako u paklu i ljubavi ima,
To će život promeniti svima.
Sad ne moraš više u strahu da živiš,
Jer smrt ćeš slatko u paklu da nadživiš.

Lucifer: Kako uspevaš lako da me nagovaraš,
Kada o ljubavi tako progovaraš.
Vidiš, nedostaje mi ona tako jako,
Osećam da pucam polako.
Barem da puknem da me više nema,
Ništavilo bih prihvatio bez problema.

Mefisto: Da je Alina sa Vama odmah htela poći,
Pakao ne bi bio stvoren one noći.

Lucifer: Tvoja lukavost sija najlepšim sjajem,
Na tvoj plan ja bezuslovno pristajem.
Ali kako da mi stupimo u kontakt sa Alinom,
Kad naš glas zovu mnjenjem i neistinom?

Mefisto: Cela stvar može biti prilično laka,
Niko ne vidi šta se kuje u dubini mrklog mraka!
U paklu žive i oni koji nisu ni za jedan od dva sveta,
Njihova sudbina uveliko je prokleta.
Oni mogu da se obraćaju stanovnicima u raju,
Ali su u paklu jer po svemu ovde pripadaju.

Lucifer: Ko je stekao takvu privilegiju važnu,
Da u oba sveta igra ulogu lažnu?

Mefisto: Filozofi su te čudne duše,
Koji definišu raj, pa ga potom ruše!
Njihov kolovođa će nam pomoći dalje,
On će Alini pismo da pošalje.
Za života je kvario omladinu,
Uveren sam da će i Alinu.

 

FILIP ČOLIĆ